Ja znam čoveka osamljenog ko i ja,
koji korača samotno kroz ovaj dan,
koji i posle kiše kad sunce opet sija
i dalje nosi razapet svoj kišobran.
Ja bih mu tada prišo i reko: o čoveče,
što ti je, kuda ćeš i gde je tvoj stan?
Gle, kako je svud vedro, sunce sja i peče!
Sklopi, sklopi svoj veliki, crni kišobran.
Al zašutim i pođem za njim po svetlom danu.
Zastaju prolaznici i tajno mu se smeju.
A ja začuh kako po njegovom teškom kišobranu
nešto šušti, davne, mrzle kiše liju.
Ja idem za njim, tamnu mu pratim senu.
Korak mu slušam i stari njegov štap.
I osetih, i meni nešto pada po ramenu.
Bolova davnih olovna kap po kap.
Već kiši i uveli venci po mom šeširu šušte.
Već lije, lije i ja ubrzavam hod.
Mlazevima sve težim bolovi davni pljušte.
Pod njima već se slomio šešira mog obod.
Sa mene se cedi, a onaj čovek neznani
mirno pod kišobranom korača u svoj stan.
Već pljušti sa mene, o, gde su mi vedri dani?
Pljušti, pljušti, gde je moj kišobran?
