Smrt nas plaši zbog toga što će naše telo biti uništeno, a ne plašimo se gubitka svesti. Ukoliko bi se plašili gubitka svesti plašili bi se i sna, kao i smrti same. Pa ipak svake noći ljudi se prepustaju gubitku svesti, ne pitajući se kuda svest odlazi tokom sna. Po nekima odgovor je jasan: kuda odlazi muzika kada su violina i gudalo stavljani u futrolu? Time mislim da kažem sledeću stvar: Kada se telo odmara, ono je poput muzičkog instrumenta koji niko ne svira. Ali ovu ma koliko domišljatu primedbu, moglo bi se odgovoriti da muzika ne odlazi nikuda i da onda kada se ne može ćuti, ona postoji u mislima onoga koji je svira; to podrazumeva da osim gudala i violine postoji i muzičar. Čovek se ne boji jer je u stvari delimično uspavan, tako da prelazi iz sna u san.
I ja se ponekada prepuštam struji snova. Bez povremenog melema zaborava, život bi bio nepodnošljiv. Biti bez prestanka svestan, to bi bilo preteško breme. Snovi su za nas isto što i atmosfera za Zemlju, oni filtriraju svetlost čineći je podnošljivom.- Paolo Maurensig
