Kap za majku i kap za oca, kap prve ljubavi, kap školskih dana, kap beogradskih ulica, kap onog dana… Kap za suđenje, kap za vrata tamnice i još jedna za tamničare, kap za bol u kostima, kap za bol u grudima… Sve one padaju i nestaju i biva prazan kao što će narednog dana biti ova soba kada ga položenog iz nje iznesu.
U praznini ostaju samo stvari kojih nema, a koje su sveprisutne u njemu – budućnost i ona.
Ne može ih opipati, čak i da mu ruke nisu okovane za zidove, ne može ih videti, čak i da mu mrak nije otupeo zenice, ali tu su, jasni kao sunce krajem juna. I on, tako slep i sputan i sakat, gleda i oseća, ne šta je bilo i šta jeste, ne jad i propast, nego ono što će biti. Ali slika narednih dana nije ništa drugačija.
Za nju se borio, za nju je bio spreman da mre. Nije tražio da bude heroj, zna da je ona takvima pružala tople reči samo na komemoraciji, a nije ga bilo briga ni da li će počiniti zločin. U njeno ime krv će prolivati mnogi, s mnogo manje žara i ideala, a on ju je voleo. Za zločine iz strasti čuo je da se dobijaju manje kazne, mada sam nije mogao biti osuđen na trajniju.
Priželjkivao je da prestane da postoji, nadajući se da će mu time konačno biti skinut teret sa pleća, ali tek su mu poslednji tračci daha šapnuli koliko je zaista to breme. Ona za koju sada trune iza brave nastaće i nestaće za jedan vek od dana kada je prvi put zaplakao. Sa krikom i suzama bi i otišao sa sveta, ali nema snage čak ni za to.
Gde je onaj mladi čovek na krilima ideala, ispružene ruke u kojoj čvrsto steže pravdu i povlači okidač Velikog rata? Dok napolju kanonade sviraju đavolju simfoniju i bajoneti uspostavljaju bliskost među ljudima, svi su zaboravili na njega. Pa i on sam, od kada su mu amputirali krila i desnicu. Ostala mu je samo ta uloga pokretača, udarne igle, fitilja dinamita, nesvesnog delića koji samo ispunjava zadatak ne znajući šta u stvari čini, uloga u komadu u kom nije slutio da će igrati, predstavljen kao zvezda, a u stvari ništa drugo do kaskadera.
Pion koji započinje partiju šaha i biva žrtvovan da put oslobodi kraljici.
I ne bi žalio da nije shvatio da je partija odavno izgubljena.
Njegovo pleme biće jedino poraženo na pobedničkoj strani. Njegovu ideju iskidaće na komade kao ovcu gladni vuci, a narod će blejati, između ostalog, i njegovo ime… A ona?
Ona će opstati, ali samo kao ime iza kog se ne krije ništa. Stvar prošlosti, Edenski vrt, i na svaki trenutak lepote pašće senka strahota, pažljivo uspostavljena ravnoteža između belog i crnog – sivilo prekriva Balkan kao barutni prah.
Samo će njegove kosti zadrhtati još kada čuju reč koja znači nedosanjani san, neispunjenu želju, poslednje slogove koji će skliznuti s njegovih usana:
- Jugoslavija…
