Umoran.
Da!
Umoran
što upotrebljavam samo jednu ruku,
dve usne,
dvadeset prstiju,
ne znam koliko reči,
ne znam koliko uspomena,
sivkastih,
iskidanih.
Umoran,
vrlo umoran
od ovog hladnog skeleta,
toliko stidljivog,
toliko neporočnog
da, kad bude ogoleo,
neću znati je li to onaj
što mi je služio dok sam bio živ.
Umoran.
Da!
Umoran što nemam pipke,
po oko na svakoj lopatici,
pravi rep,
veseo,
razmahnut,
a ne ovaj licemerni patrljak,
jadni,
zakržljali.
Umoran,
više od svega,
što sam uvek sa sobom,
što svakog dana sebe nalazim,
kad prođe san,
tamo gde sam bio,
sa istim nosem
i istim nogama;
kao da ne bih želeo
da sa kožom obale čekam greben,
nudim rosi dve dojke magnolije,
milujem zemlju trbuhom gusenice
i živim, nekoliko meseci, u utrobi kamena.
